Potom će da stavi i sveže ruke i to je sunnet ( da stavi svoju desnu ruku po lijevoj) Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Složna je ulema da je propisano da se ruke vežu tokom namaza. Prenosi se od Kasima a on od Malika da on nije smatrao neophodnim da se vežu ruke tokom stajanja. Ovaj stav nije ispravan jer je sam imam Malik, rahimehullahu, naslovio jedno poglavlje u svojoj knjizi MUVETA: „Poglavlje o stavljanju ruku jedne na drugu tokom namaza“ i ovo je ustvari dokaz i ono što je ispravno da je mezheb Malikiski na tome da je potrebo da se ruke vežu tokom Kijama (stajanja). Shodno ovome ne znam niti jednoga od Ashaba, niti od Tabina a niti onih poslije njih, četvorice imama da su oni smatrali i rekli da je vezanje ruku VADŽIB.

Istina muslimani su naređivali onima koji su u njihovu posjedu ili nad kome su imali vlast da vežu ruke ne zato što je to vadžib nego iz poniznosti i veličine pred kojom se stoji, a to je Allah Uzvišeni.

Dva je načina vezanja ruku koji su ispravnim putem preneseni:

1. Stavljanje (vezanje) ruku desne preko lijeve na osnovu hadisa Vaila kod Ebu Davuda i Nesaia da je rekao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem:

حدثنا الحسن بن علي ثنا أبو الوليد ثنا زائدة عن عاصم بن كليب بإسناده ومعناه قال فيه: ثم وضع يده اليمنى على ظهر كفه اليسرى والرسغ والساعد.

„Zatim je stavio desnu ruku na spoljni dio šake lijeve i između (na) zglob.“[1]

U sahih Muslimu nema ovoga dodatka „na ili između zgloba.“ Što je vjerojatno dodatak ili pojašnjene od prenosioca ovoga hadisa.

2. Stavljanje desne ruke na podlakticu lijeve ruke  kao što se to bilježi u hadisu od Sehla Es-Sabika i neki od učenjaka selefa su radili po ovome hadisu.

Bilježi Ebu Nuajm i Ibn Asakir u „Tarihu Dimešk“ od Halida ibn Abdullaha Es-Salemia a on od svoga oca da je rekao: „ Omer Ibn AbdulAziz je imao običaj da tokom namaza, hoda ili stajanja stavi svoju desnu šaku na lijevu podlakticu.“

Insan će da sveže svoje ruke odmah nakon izgovorenog početnog tekbira i tako će da ostane sve dok je na kijamu (stajanju) i ovo je osnova pa tako i kada se vrati sa ruku'a. Čovjek će da drži ruke svezane na svakom rekatu tokom stajanja. Iz ovoga izlazi propis osobe koja ne može da klanja osim stojeći čitav namaz recimo zbog gužve ili nečega, ta osoba će da drži svoje ruke podignute dok je na stajanju (u dijelu namaza koji uzme da je to onaj dio u kome se stoji) u protivnom on neće da drži svezane ruke ako je prešao na ruku' ili sedždu u stojećem položaju.

Nije poznat niti jedan jasan dokaz koji upućuje da se ruke vežu nakon što se čovjek vrati sa Ruku'a, stoga je rekao imam Ahmed, rahimehullahu:

 „Nadam se da je ta stvar široka“.

Mnogo je suvremenika imama Ahmeda, rahimhumullahu, izabralo i gledalo pohvalnim da se ruke vežu i nakon podizanja sa ruku'a od njih je: El-Kadi Ebu Ja'la, Ibn Hazm i  Kesani El-Hanefi koji je smatrao da se to čini tokom svakoga stajanja u kome se nešto uči.

Nema potrebe da se u ovim stvarima pretjeruje ili traži nešto više jer je ova stvar kao što rekosmo široka.

مكان وضع اليدين

MJESTO STAVLJANJA RUKU

Kada je u pitanju stavljanje ruku, odnosno mjesto stavljanja ruku prenosi se od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, više načina tj. mjesta:

• Ispod pupka, prenosi se u jednom hadisu no, ovaj hadis nije ispravan (bilježi ga Ebu Davud) pa čak ovaj hadis je na stepenu MUNKERA.
• Došlo je od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem da je stavio svoje ruke na prsa kao što je to u hadisu od Vaila Ibn Hudžra. No i ovaj hadis nije ispravan jer u hadisu ima slabosti jer drugi prenosioci, mnogo njih ne bilježe ovaj dodatak da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, stavio svoje ruke na prsa. Dakle ovaj hadis su osporili mnogo njih od učenjaka koji su SIKAT (povjerljivi) i oni prenose ovaj hadis od Sufjana i ne spominju ovaj dodatak da je stavio ruke na PRSA.

Ono na čemu je većina islamski učenjaka jeste da je čovjeku propisano da veže ruke i da ih stavi na mjesto na koje želi (bilo to na prsa ili ispod pupka). I kao što rekosmo uleme od ashaba i tabina su stava da je čovjek u izboru gdje i na koje mjesto da stavi ruke, jer kao što reče autor ovoga dijela nema dokaza koji je sahih koji upućuje na to. A da bi nešto bilo propisano mora da ima adekvatan šerijatski dokaz.

UPOZORENJE: I ako je šejh rekao ovo odnosno bio toga stava inšaAllah ispravno je da čovjek treba da stavlja ruke na PRSA, jer je to na osnovu hadisa kojeg je i šejh Albani ocijenio SAHIH (ispravnim). Dakle čovjek će da stavlja ruke na svoja prsa na osnovu 3 hadisa koja mogu da se dignu na stepen HASENA (dobrog) i to je ono na čemu je današnja islamska ulema.

الدعاء حال القيام

DOVA TOKOM STAJANJA

Stajanje prije ruku'a je mjesto na kome se dovi (jedno od mjesta na kome se dovi tokom namaza), prenosi Buhari od Malika od Ebi Hazima a on od Sehla Ibn Seida Es-Saidia, radijjallahu anhu:

„Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, jedne prilike otišao do Beni Amr Ibn Avf kako bi ih pomirio (izgladio nesuglasice među njima) pa je zaboravio ( smetnuo s uma namaz) te je došao Muezin do Ebu Bekra i rekao: Hoćeš li klanjati ljudima pa da proučim ikamet na što mu je potvrdnog odgovorio Ebu Bekr, radijjallahu anhu, pa je klanjao ljudima, no u tome je došao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, a ljudi su bili u namazu te je prošao tako da je stao u Saff  a ljudi su zapljeskali svojim rukama no, Ebu Bekr, radijjallahu anhu, se nije okretao tokom namaza, pa kada su ljudi jako počeli da udaraju rukama (plješću) okrenuo se i vido je Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Potom mu je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, išaretio da ostane na mjestu gdje jest, što je i učinio Ebu Bekr, radijjallahu anhu, podigavši ruke zahvalivši Allahu na onome što mu je Poslanik, sallallahu alejhi ve slelem, naredio.“[2]                        

Mnogo je učenjaka iz ovoga postupka Ebu Bekra, radijjallahu anhu, uzeli za ispravno da je propisano i dozvoljeno da čovjek može podići ruke na stajanju prije rukua ukoliko želi da dovi i ako nije na Vitr namazu (kada je svakako propisano da to čini). Također ovdje nije bitno da li čovjek započeo kiraet, prije ili poslije al samo ponekada (ne stalno) kao da čovjek uslijed neke blagodati li nečega posebno zahvali Allahu Uzvišenom tokom namaza. Zabilježeno je od selefa (ispravni prethodnika) da su oni dovili na Vitr namazu (Kunut dova) prije Ruku'a, pa čak se to prenosi i od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je on dovio tako a što je zabilježio imam Malik, rahimhumullahu, u Muveta.[3]

قراءة الفاتحة

UČENJE FATIHE

Nakon što čovjek zatraži utočište kod Allaha i priuči Bismilu na način kako smo to prethodno pojasnili, insan će da počne sa učenjem Fatihe, a ona je rukn od ruknova namaza kod svih učenjaka (osim po jednom stavu imama Ebu Hanife) na osnovu jasna govora Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِى شَيْبَةَ وَعَمْرٌو النَّاقِدُ وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ جَمِيعًا عَنْ سُفْيَانَ - قَالَ أَبُو بَكْرٍ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ - عَنِ الزُّهْرِىِّ عَنْ مَحْمُودِ بْنِ الرَّبِيعِ عَنْ عُبَادَةَ بْنِ الصَّامِتِ يَبْلُغُ بِهِ النَّبِىَّ -صلى الله عليه وسلم- «لاَ صَلاَةَ لِمَنْ لَمْ يَقْرَأْ بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ».

“Nema namaza ko nije proučio Fatihu.”[4]

A također došlo je od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ve selam:

حَدَّثَنَا وَكِيعٌ قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ عَنِ الْعَلَاءِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ عَنِ أَبِيهِ عَنِ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ قَالَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كُلُّ صَلَاةٍ لَا يُقْرَأُ فِيهَا بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ فَهِيَ خِدَاجٌ فَهِيَ خِدَاجٌ فَهِيَ خِدَاجٌ غَيْرُ تَمَامٍ.

„Svaki namaz u kome se ne bude učila Ummu Kur'an (Fatiha) taj namaz je NEPOTPUN (manjkav).“[5]

Dok je imam Ebu Hanife, rahimehumullahu, dokazivao svoj stav Kur'anskim ajetom:

 “Zato izgovarajte iz njega ono što vam je lahko.”

No, riječ UČITE (IZGOVARAJTE) je općenita i sveobuhvatna a specifikacija i izvođenje sure Fatiha i njenog učenja je došlo posebno (izdvojena) po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

“Nema namaza ko nije proučio Fatihu.”

Dakle, ovdje ova negacija je došla za ispravnost namaza a ne negacija za potpunost, dakle nema ispravna namaza onome ko ne bude učio Fatihu.

Fatihu će da uči na svakome rekatu. Od sunneta je da se lijepo uči sura Fatiha (Tertilom) i da se na svakom kraju ajeta stane kao što se to prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u mnogim hadisima[6] sve jedno da li to učio suru Fatihu ili nešto drugo iz Kur'ana (dakle staje se na završetku ajeta).

الجهر بالقراءة

GLASNO UČENJE TOKOM KIRAETA

Čovjek će da uči glasno na namazima na kojima se to uči: Sabah, Akšam i Jacija dok će da uči u sebi tokom namaza koji su te prirode: Podne i Ikindija.

Ovdje je neophodno da se naglasi da je učenje NAGLAS i U SEBI SUNNET pa ukoliko bi čovjek to ostavio namjerno ili iz zaborava (postupio drugačije) nije grešan niti je obavezna bilo šta da učini po konsenzusu četvorice imama osim što bilježi u jednom rivajetu Tulejtili od neki učenika imam Malika, rahimhumullahu, da je on rekao:

„Ukoliko čovjek ostavi namjeno glasno učenje u namazima u kojima se to uči tako, ili pak na namazima u kojima se uči u sebi njegov namaz je pokvaren.“

No, sam mezheb Malikiski je stava da namaz biva ispravan ukoliko bi i namjerno ostavio ovaj sunnet.

قول آمين وأحكامه

IZGOVOR RIJEČI AMIN I NJEGOVI PROPISI

Po proučenoj suri Fatihi odnosno na njenom kraju reći će AMIN što znači USLIŠAJ ili ODAZOVI NAM SE pa tako svako onaj ko kaže AMIN isto kao da je proučio suru Fatiha potpuno doveći za ono što je u njoj i utječući se od onoga što je u njoj iz toga domena. U kontekstu ovoga je i govor Allah uzvišenoga u Kur'anu odnosno kada je Musa alejhi selam dovio njegov brat Harun alejhi selam je amino, kaže Allah Uzvišeni:

 „Musa reče: "Gospodaru naš! Ti si dao faraonu i glavešinama njegovim bogatstva da u raskoši žive na ovom svijetu, pa oni, Gospodaru moj, zavode s puta Tvoga! Gospodaru naš, uništi bogatstva njihova i zapečati srca njihova, pa neka ne vjeruju dok ne dožive patnju nesnosnu!" "Uslišena je molba vaša!" - reče On -, " a vas dvojica na pravom putu ostanite i nikako se za neznalicama ne povodite!"

Rječi Allaha Uzvišenoga: "Uslišena je molba vaša!" Allah se obraća Musau i Harun alejhi selam i ako nije spomenuto da je Harun dovio, no, on je na dove Musa alejhi selam govorio AMIN – onaj ko izgovara AMIN je kao i ona što dovi!

Riječ AMIN može da se izgovara dugo (sa Medom) ili pak kratko oba ova načina su ispravna u arapskom jeziku.

Kada imam izgovorio AMIN i svi za njim koji ga slijede (klanjaju) će također reći AMIN. Dakle imam izgovara AMIN po ispravnom stavu suprotno onome na čemu su bili imam Malik i neki drugovi Ebu Hanife po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا عَبْدُ الله بْنُ يُوسُفَ قَالَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ عَنْ ابْنِ شِهَابٍ عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ وَأَبِي سَلَمَةَ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ أَنَّهُمَا أَخْبَرَاهُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ إِذَا أَمَّنَ الْإِمَامُ فَأَمِّنُوا فَإِنَّهُ مَنْ وَافَقَ تَأْمِينُهُ تَأْمِينَ الْمَلَائِكَةِ غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ وَقَالَ ابْنُ شِهَابٍ وَكَانَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ آمِينَ.

“Kada imam kaže Amin i vi recite Amin. Onaj čije se amin poklopi sa aminanjem meleka biće mu oprošteni prošli grijesi."

I rekao je Ibn Šihab Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi izgovarao AMIN.[7]

Pa ukoliko ne bi bio glasan izgovor AMIN od strane imama kako bi neko mogao od Muktedija da izgovori za imamom AMIN – AMIN imama je vezan za glasan izgovor.

Imam Malik i oni koji kažu da se AMIN izgovara tiho, prigušeno dokazuju to Kur'anskim ajetom koji unapređuju iznad hadisa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Rekao je Allah Uzvišeni:

„Molite se ponizno i u sebi Gospodaru svome.“

Pojašnjavajući svoj stav imam Malik, rahimehumullahu, je uzeo i smatrao da je izgovor AMIN dova a dova se izgovara tiho prigušeno shodno riječima Allaha dželleša'nuhu u gore spomenutom ajetu. Na osnovu ovoga neki su uzeli da je Kur'anski ajet jači dokaz od hadisa koji govori o glasnom izgovoru AMIN, pa tako većina islamski učenjaka kaže da je izgovor AMIN glasno dozvoljen i propisan zasebnim hadisom dok je Kur'anski ajet općenite forme i tako i ostaje.

Rekli su neki predstavnici Malikija da IMAM neće izgovarati AMIN a to dokazuju da je to DOVA, pa tako da Kur'anski ajet derogira hadis odnosno izgovor AMIN. A također ovo je njihov stav odnosno da Muktedije ne uče ništa iza imama te na osnovu toga također spada obaveza ili izgovor AMIN za imama. No, oni koji su stava da muktedije uče iza imama oni će da izgovaraju AMIN kao i sam imam jer nema razlike AMIN i drugoga učenja.

Izgovarajući AMIN imam i muktedije će da odulje (produže) svoj glas, a oni će da izgovre AMIN nakon što to kaže imam a po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

“Kada imam kaže Amin i vi recite Amin.“

Stava da se AMIN izgovara nakon riječi veledaalliin bili su neki učenjaci Fikha jer se pouzdanim putem to prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je rekao:

حَدَّثَنَا عَبْدُ الله بْنُ يُوسُفَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ عَنْ سُمَيٍّ عَنْ أَبِي صَالِحٍ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضِيَ الله عَنْهُ أَنَّ رَسُولَ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: إِذَا قَالَ الْإِمَامُ {غَيْرِ الْمَغْضُوبِ عَلَيْهِمْ وَلَا الضَّالِّينَ} فَقُولُوا آمِينَ فَمَنْ وَافَقَ قَوْلُهُ قَوْلَ الْمَلَائِكَةِ غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ.

„Kada imam kaže: Gajril-l-magduubi 'alejhim veledaalliin pa vi recite (vi onda recite) AMIN. Onaj čije se amin poklopi sa aminanjem meleka biće mu oprošteni prošli grijesi."[8]

I ovo je ono što presuđuje u ovoj temi odnosno ono šta je ciljao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao:

 „Kada imam kaže AMIN: pa vi onda recite AMIN“ a što upućuje na odgodu izgovora AMIN sve dok to imam ne kaže jer je tako Allahov Poslanik to poredao rekavši I VI ONDA RECITE AMIN.

Kada je u pitanju glasno učenje i izgovor AMIN za imama to je pouzdano bez imalo sumnje[9] no glasno učenje za Me'mune (one koji klanjaju za imamom) nema jasnog dokaza koji je ispravan a koji upućuje na to djelo. Najjasnije što je došlo po tom pitanju jeste ono što se prenosi od Ibn Zubejra od Ebu Hurejre a što prenosi Abdu Rezzak[10] i Ibn Hazm El-Endelusi[11] u hadisu od Ata da je on bio upitan:

"Da li je Ibn Zubejr preferirao (davao prednost) glasnom izgovoru tokom učenja Ummu Kur'an (Fatihe)? Pa je rekao: Da, i oni iza njega su također glasno izgovarali da je u mesdžidu od toga bio jak eho ili gromoglasan šum.“

Ibn Zubejr je bio Emir (vođa) a iza njega je bilo mnoštvo ashaba i tabina a što upućuje da je to djelo ono što je ispravno i da oni nisu znali za nešto drugačije. Al kao što smo rekli nema pouzdano jake predaje o ovome osim da je rad po tome prisutan sada i prije tokom prvi generacija bio.

Također Ebu Hurejre je bio Muezin u Bahrejnu, te im je stavio kao šart da ga ne preteknu u izgovoru AMIN jer je on bio van mesdžida kako bi ljudima prenosio odnosno kako bi ga bolje čuli. Ovo prenosi AbduRezzak od Jahje od Ebi Seleme a on od Ebu Hurejre.[12]

Također ono što je bitno da se spomene jeste da je Allahov Poslanik, sallalahu alejhi ve sellem, naredio da se izgovori AMIN za imama i me'mune, a kada bude govor upućen u općenitoj formi onda to biva za sve da glasno izgovaraju u protivnom bi bilo rečeno u drugačijoj, specifičnoj formi.

Ova mes'ela oko glasnog izgovora AMIN je po imamu Ahmedu, rahimehullahu, jasna odnosno on je bio upitan: "Da li se glasno izgovara AMIN? Pa je odgovorio: „Da tako mi Allaha i to za imama i sve druge.“

Bilježi se u dijelu „Tarihu El-Buhari“[13] od Muhammed Ibn Abdullaha Et-Tuvejla da im je pričao Alija Ibn Hasan brat od Ebu Hamze Es-Sukria od Mutarifa od Halida Ibn Ebi Sevra od Ata Ibn Ebi Rebbaha da je rekao: „Doživio sam stotinu ashaba Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u ovome mesdžidu, kada bi rekao imam VELEDDALLIIN čuo sam od njih gromoglasan izgovor AMIN.

Poznato je da djela ashaba Allah zadovoljan njima bio nije sam šerijatski propis i stav, no ukoliko bi to postalo javno i uradilo se u džematu (skupini) – to postaje DOKAZOM, a ti javni postupci ashaba (njihova dijela) od njih se uzimaju na nekoliko načina od njih su:

1. Da se pouzdanim putem prenosi neka vijest od vijesti ibadeta ili nečega drugoga, te da to prenose od njega Kibaru Sahabe, „veliki ashabi“ (poznati, stari ashabi) odnosno jedna skupina ashaba, radijjalahu anhum, i da se niko od njih ne izdvoji (bilo to jedan ili dva ashaba) po tom pitanju – i ovo upućuje na to da je taj postupak ili to dotično djelo PROPISANO.
2. Da uradi djelo ili da kaže govor (stav) u skupu kao što je ovdje to učinio Ibn Zubejr, radijjallahu anhu, a iza njega su klanjali mnogi ashabi i tabini a nisu to djelo osporili i ako je sam Ibn Zubejr, radijjallahu anhu, bio poznati Emir (vođa) i od njega se govor i postupci prenosili i uzimali.

Pa ukoliko bi se ovo prenjelo pouzdanim putem, odnosno ljudi radili po tome a drugi to odobrili onda ovo djelo je najbliže da bude sunnet a također za ovo se kaže da je od sunneta.

Ono što se prenosi od neki učenjaka Fikha da su kazali: sve ono što je preneseno od nekoga ashaba od dijela ili postupaka a što je ustvari Mevkuf do njega i niko to nije porekao – ta to je kao i sam Idžma' Es-Sukuti (ono što se prešuti šutnjom u prisustvu toga dijela) ovaj stav je sporan iz razloga zato što se nerijetko prenosi neki stav ashaba a on nije od onoga na čemu se grade propisi. Pa tako od toga dotičnoga ashaba ne prenosi to niko osim jedan od njegovi drugova i tako dalje pa kako to može da bude MEŠHUR (rasprostranjeno i javno djelo) ili kako da se kaže da je ovo Idžma' Es-Sukitije i ako nije poznato da se neko suprotstavio tome. Zatim kaže: Ovo je ono što je poznat stav toga i toga ashaba i ja ne znam stav drugačiji tome a zatim kaže: ovo je Idžma' Es-Sukitije!

Kada bi rekli da je ovo rezonovanje ispravno onda bi rekli da je mnogo stvari propisano i ako nije to od govora i dijela Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nego naprotiv od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, se prenosi suprotno tome a primjeri ovoga su mnogobrojni. Ovo je za neke malo poteško da prihvate jer se neki dokaz ili satav u jendom slučaju uzme kao validan dok je u drugom pak odbačen a to sve jer se uzima u razmatranje rasprostranjenost odnosno postupak velikoga broja ashaba po istom tom pitanju.

سكتات الإمام

PAUZE IMAMA (ŠUTNJE IMAMA)

Imam će da napravi pauzu (da pravi) prilikom završetka svakoga ajeta kako bi uzeo novi dah, a također i nakon riječi VELEDDALLIIN, dok je pauza nakon izgovorenog AMIN neispravna. Od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, se prenosi pouzdanim putem da je on pravio pauzu neznatnu nakon izgovorenoga početnog tekbira potom bi učio početnu dovu, tražio utočište kod Allaha, proučio bi Bismilu i nakon toga Fatihu kao što smo prethodno objasnili detaljno.

PROPISANE PAUZE (ŠUTNJE):

• Pauza nakon početnoga tekbira (Tekbiru El-Ihram) za početnu dovu, traženje utočišta i učenje Bismile tiho u sebi, prigušeno kod većine islamski učenjaka suprostavljajući se stavu imama Malika, on ne smatra propisanim da se uči početna dova a niti traženje utočišta (El-Istiaze) a niti pravljenja pauze za učenje imama. Dok je Ebu Hanife, rahimehumullahu, rekao samo za ovu pauzu odnosno da je ona propisana.
• Nakon što završio sa učenjem sure (Kiraeta) a prije tekbira odnosno odlaska na Ruku' za odmor i za pravljenje razlike između stajanja i između ruku'a. Ovo je spomenuo imam Ahmed Ibn Hanbel. Kada je u pitanju pravljenje pauze (šutnje) poslije proučene Fatihe to nije ispravno odnosno nema ispravnog i pouzdanog dokaza. Preneseni Ebu Davud i Ibn Madže od Hasana da je Semure pričao da je zapamtio od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, dvije stanke (pauze): stanka kada donese početni tekbir i stanka kada završi sa učenjem (Kiraetom) Gajril-l-magduubi 'alejhim veledaalliin - u ovome kontekstu nije ispravan ovaj hadis.

Ispravan je u kontekstu:

 „Stanka kada imam donese početni tekbir sve dok ne poče da uči (kiraet), i stanka kada završi sa učenjem dakle sa kiraetom.“

Ovo bilježi imam Ahmed i Ebu Davud.

Ovako također prenose i mnogi njegovi drugovi (suvremenici): Hasan, Junus Ibn Ubejde, Humejd, Eš'As i Katade (dok se ovaj hadis od Katade bilježi u prvom spomenutom kontekstu).

Bilježi Ibn Huzejme i Hakim od Muhammeda Ibn Abdullaha Ibn Bezia, a također i Bejheki od Muhammeda Ibn Minhal a njih obojica od Jezida od Seida u drugom kontekstu ovaj hadis.

Bilježi Mekijj Ibn Ibrahim i Abdullah El-A'la od Seida da je spojio ova dva rivajeta odnosno da se bilježe tri stanke.

I ovo upućuje da je problem u samoj predaji (hadisu), to je mala kratka stanka kako bi se uzeo dah poslije Fatihe stoga naći ćemo u nekim predajama da se spominje dok u drugima pak to se ne spominje. Većina učenjaka je da su propisane dvije samo stanke kao što smo to kazali.

Rekli su neki učenjaci Fikha da je propisano imamu da napravi stanku kako bi se uvjerio me'mun u učenje Fatihe, no ovo nema osnovu u šerijatu odnosno u sunnetu dok to pohvalnim nije gledala većina islamski učenjaka od njih su imami: Malik, Ahmed i Ebu Hanife, Allah im se smilovao.

قراءة المأمؤم خلف الإمام

UČENJE ME'MUNA IZA IMAMA

Me'mun (muktedija) u namzima u kojima se uči na glas neće učiti ništa po ispravnom stavu na osnovu riječi Allaha Uzvišenoga:

 „A kad se uči Kur'an, vi ga slušajte i šutite da biste bili pomilovani."

I njemu je naređeno da šuti tokom ovoga učenja, također došlo je od nekoliko učenjaka Selefa da se ovo odnosi na NAMAZ. Prenosi se od Abdullaha Ibn Abbasa, Ibn Mesuda i Mudžahida Ibn Džebra a što bilježi Ibn Džerir i Ibn Ebi Hatim od Alije Ibn Ebi Talhe od Ibn Abbasa tumačeći ajet da je rekao:

 „Odnosi se na propisani namaz (Farz).“

Bilježi Ibn Ebi Šejbe i Taberani u dijelu „El-Kebir“ a također i Ibn Munzir od Ebu Vaila od Ibn Mesuda da je rekao: Da se odnosi za učenje iza imama, „Šutite kada se uči Kur'an kao što vam je naređeno, doista namaz ima svoju zanimaciju (posao) a dovoljan vam je taj imam.“[14]

Bilježi Abdu Rezzak od Salima od Ibn Omera da je rekao:

„Šutite iza imama u namazima u kojima on glasno uči, i ne uči  sa njim.“[15]

I ovo je ono na čemu su bili većina ashaba, radijjallahu anhum, a to se prenosi od Ibn Abbasa, Ibn Mesud, Ibn Omer, Ebu Hurejre i Aiše, radijjallahu anha, a nije mi poznat suprotan stav ovome odnosno da se neko suprotstavi – za ovo se može reći da je Idžma'.

Ukoliko bi se uzeo stav suprotan ovome, odnosno ono što se prenosi od Omera, radijjallahu anhu, a taj stav nije potpuno jasan kod Abdu Rezzaka od Jezida Ibn Šerika da je rekao Omeru: Da li ću učiti iza imama? Kaže: Da, potom sam rekao: Pa i ako bi ti učio (bio imam) kaže: da i ako bi ja učio (predvodio). [16]

Prenosi se od Ibn Mesuda i njegovi drugova: Esveda, Alkame, Ibrahima a što bilježi Abdu Rezzak u Musanefu od E'Ameša od Ibrahima da je rekao:

„Nisu učili iza imama pa i kada je bio Ibn Zijad. Pa je rečeno njima: Nije učio glasno niti je učio u sebi, potom je narod učio.“[17]

Fatiha je rukn u namazima u kojima se uči prigušeno, tiho po ispravnom stavu za IMAMA i ME'MUM (muktedije) a ukoliko je čovjek sam onda je to učenje još preče za namaze u kojima se uči na glas i u sebi – nema razlike a također učit će onaj koji je iza imama na namazima iza imama kada dođe na treći ili četvrti rekat po ispravnom stavu. Olakšali su neki uopćeno da se ne uči iza imama odnosno nevezano da li čovjek bio iza imama tokom namaza u kojima se uči naglas ili u sebi – on neće ništa da uči oslanjajući se na ono što se prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem da je rekao:

حَدَّثَنَا أَسْوَدُ بْنُ عَامِرٍ أَخْبَرَنَا حَسَنُ بْنُ صَالِحٍ عَنْ جَابِرٍ عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ عَنْ جَابِرٍ عَنْ النَّبِيِّ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: مَنْ كَانَ لَهُ إِمَامٌ فَقِرَاءَتُهُ لَهُ قِرَاءَةٌ.

“Ko bude klanjao iza imama, imamovo učenje je i njegovo učenje.”[18]

Dok je ovdje prisutan i pokušaj da se napravi spoj sa hadisom:

حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِى شَيْبَةَ وَعَمْرٌو النَّاقِدُ وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ جَمِيعًا عَنْ سُفْيَانَ - قَالَ أَبُو بَكْرٍ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ - عَنِ الزُّهْرِىِّ عَنْ مَحْمُودِ بْنِ الرَّبِيعِ عَنْ عُبَادَةَ بْنِ الصَّامِتِ يَبْلُغُ بِهِ النَّبِىَّ -صلى الله عليه وسلم- «لاَ صَلاَةَ لِمَنْ لَمْ يَقْرَأْ بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ».

“Nema namaza ko nije proučio Fatihu.”[19]

Ovaj hadis upućuje na općenitu zabranu odnosno negiranje namaza u kome se ne prouči Fatiha i to u svima namazima jer ova negacija kao što rekosmo je općenita i obuhvata sve namaze u šta ulazi namaz samoga čovjeka (dok ga klanja sam) i namaz iza imama. No, hadis prvi je NASIH (derogirajući) jer je on jači jasnoćom svojom u odnosu na drugi hadis, tako da se drugi hadis može uzeti da se odnosi na čovjeka dok sam klanja ili negaciju vrijednosti namaza (a ne negaciju ispravnosti namaza).

No, ovo dokazivanje bi bilo ispravno da je hadis sahih, hadis je  daif (slab) i njime se ne dokazuje a učenje Fatihe ne spada kao obaveza kao i svi drugi ruknovi koje čovjek obavlja tokom namaza.

Ponekada se kaže da spor ili kontradiktornost između ova dva hadisa je ustvari za onoga koji obavlja namaz sam ili iza imama. Pa ukoliko klanja namaze u kojima se klanja na glas ili u sebi ima dva stanja, odnosno može da se desi i da bude:

• Tokom namaza u kojima uči prigušeno nema namza ukoliko ne prouči Fatihu
• Dok tokom namaza u kojima klanja iza imama odnosno na glas, učenje imama biva i njegovo učenje

I ako je ovaj hadis daif (slab) on je dokaz kod Hanefija da se ne uči iza imama općenito, stoga je prenio Bejheki u dijelu „Marifetu Sunen Ve-l-Asar“[20] od svoga šejha Hakima koji ima djelo „Mustedrek“ da je rekao:

„Pitao sam Selemu Ibn Muhammeda El-Fekiha da je rekao: Pitao sam Ebu Musa'a Er-Razia Hafiza o hadisu koji se prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem: “Ko bude klanjao iza imama, imamovo učenje je i njegovo učenje.” Pa je rekao: Nije ispravno kod nas ništa po tom pitanju, odnosno u svezi toga hadisa, nego naši šejhovi se oslanjaju na predaje od Alije, Abdullah Ibn Mesud, radijjallahu anhu i drugih.“

Rekao je Hakim nakon što je ovo prenio: Začudilo me ovo kada sam čuo jer je Ebu Musa najučeni od predvodnika mišljenja (Ashabu Rejj) na zemaljskoj kugli. Znači imam od imama škole mišljenja ukazao je na slabost ovoga hadisa i reko da on nije ispravan.

Čovjek koji sam klanja ima isiti propis kao i sam imam, dok je učenje kiraet rukn po konsenzusu islamski učenjaka koji kažu da je rukn za imama.

Rekli su neki od učenjaka da je vadžib da me'mun (muktedija) uči na osnovu općenitog dokaza od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, napisao je na ovu temu Abdul Hajj El-Kenevi, rahimehullahu, djelo koje je nazvao „Imamu el-kelam fi hukmi kiraeti El-Fatihe halfe imam“  i ovo je veliko djelo i skupio je stavove ashaba i tabina i na kraju kao rezime svega toga dijela zaključio je da me'mun ne uči iza imama tokom namaza u kome se uči na glas i ovo je također stav šejhu-l-islama Ibn Tejmije, naprotiv on je bio strog po pitanju ove mes'ele i rekao u dijelu „Fetava El-Misrije“[21] da onaj ko bude učio iza imama ta on je kao Magrac koji nosi tovar (knjige) zato što imam uči pa zašto da i on uči istovremeno?! Čovjeku je naređeno da šuti dok imam uči!!!

القراءة بعد الفاتحة

UČENJE (KIRAET) POSLIJE FATIHE

Nakon proučene Fatihe čovjek će da uči ono što mu je lahko iz Kur'ana, složna je islamska ulema da je ovo učenje MUSTEHAB (lijepo, pohvalno) na prva dva rekata Sabaha a i na svim drugim namazima, dok nije mustehab da se uči na trećem ili četvrtom rekatu kod većine islamski učenjaka: Ebu Hanife, Malika, Ahmeda i Šafije, allah im se smilovao, koje bilježe dvojica imama u svojim vjerodostojnim zbirkama hadisa[22] kao i drugi od Ebu Katade: Da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao običaj da uči na Podne namazu na prva dva rekata Fatihu i jednu suru dok bi na zadnja dva rekata učio samo Fatihu, a također bi odužio prvi rekat više nego drugi.

Rekao je Ibn Sirin, rahimehumullahu:

„Ja neznam nikoga ko je drugačijeg stava od ovoga na kojem su oni.“

U ovome govoru Ibn Sirina, rahimehumullahu, ima slabost jer se prenosi od neki ashaba, radijjallahu anhum, da su oni na trećem i četvrtom rekatu učili Fatihu i suru, prenosi imam Malik, rahimehumullahu u Mevta od Nafia od Ibn Omera: Da je on kada bi klanjao sam učio na svim rekatim (četverorekatnim) Fatihu i neku suru iz Kur'ana, rekao je:

„Znao je ponekada da uči na jednom rekatu dvije ili tri sure tokom propisanog namaza (Farza).“[23]

Bilježi imam Malik, rahimehullahu, od Ebu Abdullaha Es-Sunabihija da je rekao: „Došao sam u Medinu za vrijeme Hilafeta (vodstva) Ebu Bekra Es-Sidika, pa sam klanjao iza njega Magrib (Akšam) te je na prva dva rekata učio Fatihu i jednu kraću suru (Kasr Mufessal)  potom je ustao na treći rekat a bio sam blizu njega tako da je moja odjeća doticala njegovu i čuo sam ga kako uči Fatihu (Ummu Kuran) i ovaj ajet:

"Gospodaru naš, ne dopusti srcima našim da skrenu, kada si nam već na pravi put ukazao, i daruj nam Svoju milost; Ti si, uistinu, Onaj koji mnogo daruje!“

A ispravno je da ovaj proučeni ajet je dio dove koja se uči na Vitr namazu i dove koju je Ebu Bekr, radijjallahu anhu, upućivao kada se desila fitna Rideta (otpadništva za njegovo vrijeme) zbog ovoga rekao je Mahkul:

„Tako mi Allaha ovo nije bilo Kiraet (ovo učenje spomenutog ajeta) nego je to dova (koju je uputio Ebu Bekr).“[24]

Na ovome je bio i Ibn Abdul Berr u dijelu El-Istizkar[25] a to na osnovu onoga što se desilo u vremenu Ebu Bekra Es-Sidika od fitne Murteda, pa nakon što su postali murtedi oni koji su postali od Arapa nakon smrti Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, srca su bila skrenula pa to pogodilo muslimane općenito pa kako tek onda se to odrazilo na srce Ebu Bekra Es-Sidika. On je bio pogođen time pa i u namazu stoga je i dovio.

I ako imam Malik, rahimehumullahu, bilježi u svojoj knjizi hadis, a rekao je Ibn Kasim od Malika:

 „Ja ne smatram da se uči na trećem rekatu Akšama ništa osim Fatihe.“

Dok su pak drugi uzeli taj stav kao ispravan i učili su od njih je Amr Ibn AbdulAziz, rahimehumullahu, koji je rekao:

„I nisam ostavio ovaj ajet nikada nakon što sam ga čuo.“[26]

Rekli su neki da je ovo dozvoljeno na osnovu općenitoga postupka Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je on učio Fatihu i sa njom neku suru i to na svim rekatima al s tim da prvi rekat bude dug (da uči od sura Tival) da drugi rekat bude dužine pola prvoga, dok treći rekat bude pola drugoga. Pa kada bismo podijelili vrijeme kako je rečeno vidjeli smo  da je na trećem rekatu provodio toliko vremena da je mogao da uči suru Fatihu nekoliko puta. Kažemo ovo nije obavezno da se ovako razumije jer je došlo u hadisu od Hafse kao što je to u Muveta[27]:

„Da je Allahov Poslanik sallallahu alejhi ve sellem imao običaj da uči sure po Tertilu tako da bi onda taj rekat bio duži nego inače (duži od neki veći sura).“ Bilježi imam Muslim

Ponekada je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio neki ajet po Tertilu pa bi s toga sama taj sura bila duža a što se odmah odrazi i na dužinu rekata, stoga nije dokaz ovo što neki navode da dužina neki rekata upućuje na to da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio na njima sure ili slično. Nije od sunneta da se izaberu određene sure i uče stalno (da se ustraje na tome).