OKRETANJE PREMA KIBLI

Okrenuti će se prema KIBLi imam (predvodnik džemata) i onaj koji klanja za imamom a i sam čovjek koji klanja kući ili drugdje i to obaveznim (vadžibom) za farz namaze i nafile (dobrovoljne namaze) , a iz ovoga se izdvaja onaj ko ne može da se okrene ka kibli kao što je: Čovjek koji klanja u Avionu, čovjek koji je u Brodu ukoliko se Brod okrene od Kible i ovi su oslobođeni (imaju opravdanje šerijatsko). On će da se okrene ka Kibli pa ukoliko bi se Avion ili Brod okrenuo od Kible nema smetnje za njega.

الصلاة على السيارة وغيرها

NAMAZ U AUTU I DRUGIM PREVOZNIM SREDSTVIMA

Nema razilaska među islamskim učenjacima da je dozvoljeno da se klanja dobrovoljan namaz u autu ili drugom provoznom sredstvu na putu tako da će njegova sedžda da bude „dublja“ od rukua i nije obavezan da se okrene ka kibli tokom dobrovoljnog namaza po svim učenjacima. Rekao je Abdullah Ibn Amr, radijjallahu anhu, tumačeći riječi Allaha dželleša'nuhu:

 “Kuda god se okrenete, pa - tamo je Allahova strana.”

Ovaj ajet je spušten u svezi namaza Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem na putu.

Razišla se ulema da li je pohvalno da se jahalica ili provozno sredstvo prije nego se stupi u namaz okrenu ka kibli: Džumhur odnosno većina islamski učenjaka kažu da nije propisano da se to čini a na tom stavu su Ebu Hanife, Malik i Šafija, Allah im se smilovao, dok je imam Ahmed i Ebu Sevr, rahimehumullahu, bili stava da je to propisano dokazujući to hadisom koji bilježi Ebu Davud od Džaverdija Ibn Ebi Sebre u predaji od Enes Ibn Malika, rahimehullahu:

"Da je Allahov Poslanik sallallahu alejhi ve sellem tokom svoga putovanja kada bi želio da klanja dobrovoljan namaz on bi se sa svojom devom okrenuo ka kibli pa bi donio tekbir a zatim bi klanjao gdje bi mu se okrenula deva (ne okrećući se prema kibli nakon toga)."

Tokom prenošenja ovoga hadisa izdvojio se Džaverdi i nije spomenuto u hadisu da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, okrenuo se ka kibli, ovo se ne prenosi niti u hadisu od Abdullah Ibn Omera, radijjallahu anhu, niti od Džabira, a niti Adbullah Ibn Amira, ovaj hadis je zabilježen od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i nije spomenuto okretanje ka kibli. Ovo je također spomenuo i Ibn Kajjim, rahimehullahu, u knjizi „Zad“  te je rekao da nije propisano (obavezno) da se okreće prema kibli kada čovjek želi da klanja dobrovoljan namaz a on se nalazi na jahalici ili pak u nekom provoznom sredstvu. Također se prenose hadisi od nekolicine ashaba sa ispravnim senedom i niko od njih nije rekao da je obavezno da se okreće ili da se je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pri samom početku namaza okretao ka kibli dok je bio na putu.

I nema razlike između dugog i kratkog putovanja na jahalici ili drugom  provoznom sredstvu kada je u pitanju namaz u takvom stanju, ne gledajući da li on krati namaz ili ne – njemu je dozvoljeno da klanja namaz na jahalici (nafilu) i na ovome je Džumhur (većina) učenjaka osim imama Malika, rahimehullahu, on je smatrao i ovaj propis vezao sa putovanje na kome se krati namaz. No, ovo nije niko od selefa (ispravnih prethodnika) prihvatio niti je uzeo za ovaj stav. Kao što je Allah Uzvišeni učinio tejemum olakšicu putniku da ne mora sa sobom nositi vodu, a na osnovu stava uleme općenito onaj ko izađe iz svoje zemlje (mjesta) milju ili manje od toga a ima nijet da se vrati u svoju kuću, ne da putuje na drugi put a ne nađe vodu njemu je dozvoljeno da uzme tejemum na osnovu općenitog ajeta koji daje olakšicu čovjeku u ovakvoj situaciji. Pa kako god je njemu dozvoljeno da uzme tejemum u ovoj situaciji također biva mu dozvoljeno da uzme olakšicu klanjanja namaza na jahalici ili prevoznom sredstvu jer su ove dvije stvari iz domena olakšica ovome ummetu.

S druge strane kada analiziramo vanjštinu olakšice namaza na jahalici (prevoznom sredstvu) doći ćemo do zaključka da je to olakšica kojom se želi olakšati put dobrovoljnog namaza za Allahove robove kao i samo povećanje broja namaza uvećavajući nagradu istima – Allahovom milošću a što ima za posljedicu upotpune dijela koja su manjkava kod ljudi. Ne treba da se sužavaju vrata olakšica Allahovim robovima sve dok je to u granicama [erijata i dozvoljenog.

Rekao je imam Taberi, rahimehullahu:

„Ne znam niti jednog učenjaka koji je potvrdio ispravnost Malikovi rahimehullahu riječi.“

Ukoliko je čovjek kod kuće (nije na putu) on u tome slučaju neće klanjati namaz na jahalici niti u autu niti u drugom prevoznom sredstvu, nego će to da obavi kako se inače obavlja namaz kod kuće (s tim da može dobrovoljan namaz da klanja sjedeći).

Kada je u pitanju FARZ namaz bilo to na putu ili kod kuće čovjek neće to obavljati na jahalici, prenosi Ibn Ebi Betta konsenzus islamski učenjaka po ovome pitanju, tj. da je obavezno ([šart) da čovjek siđe sa prevoznog sredstva i klanja na zemlji, i nije nikome dozvoljeno da klanja propisani namaz na jahalici osim da pri tome nema opravdani Šerijatski razlog. Nema razlike između muška i ženska (čovjeka ili žene) u obavljanju namaza na jahalici tokom putovanja. Ono što se prenosi od Ata Ibn Ebi Rebaha da je on upitao Ajišu, radijjallahu anhu:

Da li žene imaju olakšicu da klanjaju na životinjama (jahalicama)? Pa je odgovorila: „Ne, one nemaju olakšicu ni u teškoći a niti u lahkoći.“  

Rekao je Muhamed Ibn Šuajb: Ovo se odnosi na propisane (farz) namaze.

كيفية الصلاة في الماء والطين

KAKVOĆA NAMAZA U VODI ILI BLATU (MULJU)

Nema smetnje da onaj ko se nađe u vodi, a nije u mogućnosti da izađe iz nje on može da namaz obavi na način da ruku' i sedždu obavi tako što će da se ne spušta potpuno kako se to inače obavlja nego da sedžda bude „dublja“ od ruku'a ne vezano da li obavlja farz ili nafilu – i ovo je bez razilaženja među islamski učenjaka.  No, kada je u pitanju namaz u blatu ili mulju, neki od učenjaka kažu da tu nema olakšice kao što je Ahmed, rahimehumullahu, i drugi  i oni su rekli: Obavezno je da se čovjek spusti potpuno na zemlji te da učini tako sedždu, jer se to bilježi u hadisu od Ebu Seida da je rekao:

حَدَّثَنَا مُسْلِمُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ قَالَ حَدَّثَنَا هِشَامٌ عَنْ يَحْيَى عَنْ أَبِي سَلَمَةَ قَالَ سَأَلْتُ أَبَا سَعِيدٍ الْخُدْرِيَّ فَقَالَ: جَاءَتْ سَحَابَةٌ فَمَطَرَتْ حَتَّى سَالَ السَّقْفُ وَكَانَ مِنْ جَرِيدِ النَّخْلِ فَأُقِيمَتْ الصَّلَاةُ فَرَأَيْتُ رَسُولَ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَسْجُدُ فِي الْمَاءِ وَالطِّينِ حَتَّى رَأَيْتُ أَثَرَ الطِّينِ فِي جَبْهَتِهِ.

“Naišao je oblak pa je kiša jako počela da pada tako da je plafon (krov) počeo da curi (prokišnjaje) a bio je od Palmini listova. Vrijeme namaza je nastupilo i vido sam Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da čini sedždu u vodi i blatu (mulju) tako da sam vidio tragove blata na njegovu čelu.”[1]

No, ono što se razumije vanjštinom jeste da nema smetnje također i za ovo da se čini kao na prethodni način odnosno u vodi.

Bilježi Amr Ibn Usman Ibn Jala Ibn Murre od oca od  djeda da je Allahov, Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, zadesio na jahalici, a Nebo se otvorili iznad njih tako da se pojavilo blato (mulj) ispod njih i u to vrijeme je nastupio namaz, pa je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naredio muezinu da prouči ezan a zatim je proučio ikamet te se je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, primakao na svojoj jahalici predvodeći ih kao imama te čineći sedždu „dubljom“ od ruku'a. Ovaj hadi bilježi imam Tirmizi i Ahmed a Amr i otac njegov su nepoznati u ovom senedu. 

Što se tiče blata (mulja) to se pouzdanim putem prenosi od Enesa Ibn Malika, rahimehumullahu, da je on klanjao njima Farz namaz a bio je na jahalici a zemlja ispod njega je bila blato i mulj.[2]

Nije mi poznato da je neko od ashaba suprotstavio se stavu i postupku Enesa Ibn Malika, rahimehumullahu, a bilježi Darekutni Merfu'u u svome Sunenu da je rekao: Ovo se bilježi od Enesa, radijjallahu anhu, da je to njegovo djelo i postupak a nije Merfu'u (predaja kojoj lanac dostiže do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem). [3]

الميل عن القبلة

ZAKRETANJE OD KIBLE

Osoba koja želi da klanja namaz okrunit će se prema نibli i to okretanje je obavezno (رadžib) i klanjat će u njenom pravcu. Nema smetnje ukoliko se zakrene od نible desno ili lijevo ukoliko je ne vidi, kao da bude daleko od nje (od Mekke) kao što je rekao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بن يَحْيَى الْحُلْوَانِيُّ، قَالَ: نا مُحَمَّدُ بن مُعَاوِيَةَ النَّيْسَابُورِيُّ، قَالَ: نا عَبْدُ الله بن جَعْفَرٍ الْمَخْرَمِيُّ، عَنْ عُثْمَانَ بن مُحَمَّدٍ الأَخْنَسِيِّ، عَنْ سَعِيدٍ الْمَقْبُرِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:"مَا بَيْنَ الْمَشْرِقِ وَالْمَغْرِبِ قِبْلَةٌ".

„Ono što je između Istoka i Zapada je Kibla“[4]

Ovo se odnosi na stanovnike Medine.

Razišla se ulema da li je ovaj hadis Merfu'u ili Mevkuf[5], a tačno je da je ovo hadis Mevkuf odnosno da je govor Omera, radijjallahu anhu. Također rekao je imam Ahmed, rahimehumullahu, da je ovo govor Omera, radijjallahu anhu.  I u ovoj mes'eli se ne pretjeruje odnosno ne traži se strogoća kao što se to prenosi od većine islamski učenjaka. Nije obavezno da se vrši precizno određivanje ili korekcija pravca. Obaveza (vadžib) je da se uzme pravac, gledište kible ne sami centar, a onaj ko kaže da je obaveza da se traži i cilja centar kible – ta on je pogriješio.

Poznato je ukoliko bi Saff bio dugačak (predugačak) pa time se desi da se izvjesno njegovi krajevi malo zakrenu (da se ne izvrši korekcija okretanja ka kibli) u odnosu na kiblu zbog razdaljine, to nema smetnje odnosno ne utječe na ispravnost namaza i niko od uleme nije rekao da je to neispravno.

Saffovi klanjača oko Kabe nisu uvijek u samom pravcu potpuno okrenuti cijelim tijelom ka Kabi, nego se desi da krajevi ti Saffova budu malo okrenuti (malo biježe od centra Kabe) od Kabe i ovo je bilo u prošlim vremenima sve dok nije došao namjesnik Mekke Halid Ibn Abdullah El-Kasri pa je on učinio Saffove da su potpuno okrenuti ka zenitu ili ka centru Kabe.

Bilježi Evzai u svome dijelu „Ahbaru Mekke“ od Sufjana Ibn Ujejne, rahimehumullahu da je rekao:

„Prvi koje uspostavio Saffove oko Kabe je Halid Ibn Abdullah El-Kasri.“

Da je ovo ispravno dokazao je i Ata, rahimehumullahu, Kuranskim ajetom na jako lijep način. Prenosi Evzai od Ibn Džeridža da je rekao: Rekao sam Atau: Kada bude malo ljudi u Mesdžidu Haram, da li je tebi draže da ljudi klanjaju iza Mekamu Ibrahim (mjesta gdje je Ibrahim stajao kada je gradio Kabu) ili pak jedan Saff oko Kabe? Pa je rekao naprotiv bolje je da budu jedan Saff oko Kabe, zatim je proučio riječi Uzvišenog:

 „I vidjećeš meleke kako prijesto okružuju.“

Onaj ko bude klanjao u pravcu kible, pa on je klanjao ka samom centru kible, i nije obavezan da traži centar bilo to okom ili pak savremenim alatima za određivanje pravca – i ovo nije propisano. Imam Ahmed, rahimehumullahu, je zamjerio svim onima koji su nekim alatima dokazivali ili određivali pravac kible i naredio je da se ljudima olakša odnosno da se ta stvar uzme kao nešto što ima širinu (veću slobodu). Na osnovu rečenoga možemo lahko doći do spoznaje da danas ima ljudi koji pretjeruju kada je u pitanju okretanje prema kibli, pa tako nerijetko ćemo naći slučajeve da ljudi ponavljaju namaz zato što se čovjek malko zakrenuo od kible ili pak da se ruše Mihrabi pa i sami mesdžidi zbog iste stvari. Iz istoga razloga rečeno je stanovnicima medine:

حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بن يَحْيَى الْحُلْوَانِيُّ، قَالَ: نا مُحَمَّدُ بن مُعَاوِيَةَ النَّيْسَابُورِيُّ، قَالَ: نا عَبْدُ الله بن جَعْفَرٍ الْمَخْرَمِيُّ، عَنْ عُثْمَانَ بن مُحَمَّدٍ الأَخْنَسِيِّ، عَنْ سَعِيدٍ الْمَقْبُرِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:"مَا بَيْنَ الْمَشْرِقِ وَالْمَغْرِبِ قِبْلَةٌ".

„Sve ono što je između Istoka i Zapada je kibla“[6]

Pa svakome onome kome je kibla poput strane prema kojoj se okreće stanovništvo Medine ima po ovome pitanju „širinu“ odnosno ne mora da traži precizno centar kible jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, dao dozvolu da se postupi shodno hadisu i da tu ima širine. A također i ostale zemlje imaju tu „širinu“ kada je u pitanju kibla odnosno okretanje tokom namaza.

Kaže imam Ahmed, rahimehullahu, komentarišući prethodni hadis:

„Sve ono što je između Istoka i Zapada je Kibla.“

Ovo se odnosi na svaku zemlju, pa svaki onaj ko bude klanjao okrenuvši se prema onome što se nalazi između Istoka i Zapada – njegov namaz je dozvoljen (ispravan) osim da je na njemu obaveza da potraži sredinu.“ Također je rekao:

„Ovo se odnosi na svaku zemlju osim Mekke odnosno onoga što je blizu Kabi, pa on ukoliko bi se okrenuo bilo čime pa makar to i malo bilo – on je ostavio (izgubio) pravac kible.“

تكبيرة الإحرام وأحكامها

POČETNI TEKBIR (IHRAM) I NJEGOVI PROPISI

Potom će klanjač da donese tekbir izgovarajući: ALLAHU EKBER i podignut će ruke – ovaj tekbir je TEKBIR EL-IHRAM (početni tekbir). Početni tekbir je RUKN od ruknova namaza, i namaz se ne smatra ispravnim odnosno čovjek ne ulazi u namaz osim ukoliko ne izgovori ovaj početni tekbir na način da kaže: ALLAHU EKBER. Ukoliko bi klanjač izgovorio ovaj početni tekbir na neki drugi način mimo spomenutog, kao da kaže: ALLAHU EL-EKBER ili ALLAHU EL-E'AZAM... njegov namaz nije ispravan po većini islamski učenjaka osim po Ebu Hanifi,rahimehumullahu, on je smatrao da mu je namaz ispravan ukoliko kaže na način mimo gore spomenutog.

Imam Šafija, rahimehullahu, je dao olakšicu odnosno rekao je ukoliko bi čovjek izgovorio početni tekbir samo na ovaj način: ALLAHU EL-EKBER, pojašnjavajući da to ne utječe na značenje riječi odnosno samoga tekbira.

No, i ovo spomenuto je u suprotnosti sa ispravnim šerijatskim tekstovima, sam Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je izgovarao ALLAHU EKBER a također je rekao:

„Klanjajte kao što vidite mene da klanjam.“[7]

Izgovorivši ovaj tekbir klanjaču biva zabranjeno sve što mu je bilo dozvoljeno prije samoga tekbira (jelo, piće, govor...) i zato je došlo u Musnedu i Sunenu hadis od Abdullaha Ibn Muhammeda Ibn Akil od Muhammeda Ibn Hanife od Alije Ibn Ebi Taliba, radijjallahu anhu, da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem rekao:

و حدثنا أبو بكر محمد بن أحمد بن بالويه ثنا أبو المثنى العنبري قالا: ثنا أبو عمرو الضرير ثنا حسان بن إبراهيم عن سعيد بن مسروق الثوري عن أبي نضرة عن أبي سعيد : أن رسول الله صلى الله عليه و سلم قال : تحريمها التكبير و تحليلها التسليم.

„Njegov početak (ET-TAHRIM) je tekbir a završetak (ET-TAHLIL) teslim.“[8]

TAHRIMUHA (početni tekbir) jer se njime zabranjuje ono što je prethodno bilo dozvoljeno. Također se još naziva i PRVI TEKBIR!!!

I obaveza je da se čovjek kloni svega drugoga nakon početna tekbira osim ono za šta ima šerijatski dokaz, jer ovaj hadi je općenit i ovaj tekbir općenito zabranjuje sve druge stvari dok ne dođe adekvatan šerijatski dokaz koju bi tu stvar dozvolio.

Ukoliko bi neko rekao nema dokaza da ja u namazu ne smijem jesti! Kažemo da je ovaj hadis općenit i obuhvata svaku stvar koja nije drugim šerijatskim tekstom obuhvaćena.

Pa ono na šta upućuje dokaz od radnji namaza kao što je ruku', sudžud, učenje Fatihe, učenje neke sure ili ajeta iz Kurana ili drugi vidovi radnji od namaza koje se čine da li to što su vadžib (farz) ili su pohvalne lijepe shodno šerijatskom tekstu koji je same te radnje propisao.

رد السلام وإجابة المؤذن في الصلاة

ODGOVOR NA SELAM I ODGOVOR MUEZINU TOKOM NAMAZA

Na osnovu onoga na šta upućuje ispravan šerijatski dokaz kada se gleda općenito a da se ne ulazi u specifičnost kao što je selam ili ponavljanje za muezinom tokom namaza – pa taj propis za klanjača je ustvari derogirana što je ispravan stav.

Prenosi Ibn Battal, rahimehumullahu, konsenzus islamski učenjaka da klanjač riječima (govorom) neće da odvrati na selam, a kod svih učenjaka je poznat stav da onaj ko bude odgovorio riječima Selam tako da se jasno i glasno čuje on je time pokvario svoj namaz. Sve ono što je došlo na ovu temu od ashaba i tabina, odnosno da su oni riječima odvraćali na selam je NEISPRAVNO, spominje se hilaf (razilaženje) među učenjacima da li se odgovara na selam išaretom ruke ili drugim dijelom tijela. Najispravnije što se bilježi po pitanju odgovora IŠARETOM je hadis koji bilježi imam Muslim od Lejsa od Ebu Zubejra od Džabira da je rekao:

حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ حَدَّثَنَا لَيْثٌ ح وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رُمْحٍ أَخْبَرَنَا اللَّيْثُ عَنْ أَبِى الزُّبَيْرِ عَنْ جَابِرٍ أَنَّهُ قَالَ إِنَّ رَسُولَ الله -صلى الله عليه وسلم- بَعَثَنِى لِحَاجَةٍ ثُمَّ أَدْرَكْتُهُ وَهُوَ يَسِيرُ - قَالَ قُتَيْبَةُ يُصَلِّى - فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ فَأَشَارَ إِلَىَّ فَلَمَّا فَرَغَ دَعَانِى فَقَالَ «إِنَّكَ سَلَّمْتَ آنِفًا وَأَنَا أُصَلِّى».

„Poslao me je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zbog neke potrebe, pa sam Ga zatekao dok je klanjao, te sam ga poselamio a on mi je išaretom uzvratio na to, pa kada je završio pozvao me je i rekao:„Ti si me slučajno poselamio a ja klanjam.“[9] 

Spomen odvraćanja išaretom nije zabilježio imam Buhari, rahimehullahu.

Bilježi Tirmizi hadis od Ibn Omera, radijjallahu anhu, da je rekao:

„Naišao sam pored Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, dok je klanjao pa sam Ga poselamio a on mi je išaretom odvratio.“[10]

Prenosi također imam Tirmizi od Hišama od Nafie od Ibn Omera, radijjallahu anhu, da je rekao:

„Rekao sam Bilalu: Kako je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, vama odvraćao selam kada ste Ga selamili a on je bio u namazu? Pa je odgovorio: On bi rukom išaretio (odvraćao selam).“[11]

Na samom početku islama Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je odvraćao na selam riječima da bi nakon toga sam to ostavio i zabranio ashabima da to čine, i na osnovu ovoga je imam Buhari, rahimehumullahu, napisao poglavlje: „Poglavlje o ne odvraćanju na selam u namaza“ a to je dokazao odnosno potvrdio hadisom od Abdullaha, radijjallahu anhu, gdje je rekao:

حدثنا عَبْدُ الله بْنُ أَبِي شَيْبَةَ حدثنا ابْنُ فُضَيْلٍ عَنْ الْأَعْمَشِ عَنْ إِبْرَاهِيمَ عَنْ عَلْقَمَةَ عَنْ عَبْدِ الله قَالَ: كُنْتُ أُسَلِّمُ عَلَى النَّبِيِّ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَهُوَ فِي الصَّلَاةِ فَيَرُدُّ عَلَيَّ فَلَمَّا رَجَعْنَا سَلَّمْتُ عَلَيْهِ فَلَمْ يَرُدَّ عَلَيَّ وَقَالَ إِنَّ فِي الصَّلَاةِ لَشُغْلًا.

“Jedne prilike sam poselamio Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, dok je bio u namazu pa mi je odvratio na selam, potom sam Ga opet poselamio te mi nije odvratio selam, i rekao mi je: Doista namaz ima svoju obavezu (posao, zanimanje).”[12]

Preče je da onaj ko dođe ili uđe kod osobe koja klanja da ne naziva selam. Složna je islamska ulema da nije vadžib niti sunnet da se naziva selam osobama koje su u namazu. Prenosi AbduRezak od Džabira hadis da je rekao:

„Kada uđem kod osoba koje klanjaju ja im neću nazvati selam.“[13]

Džabir je taj koji također bilježi hadis u vjerodostojnoj zbirci i on je najučeni u onome što prenosi i priča. On je sam bio prisutan kada je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, odgovorio a također i kada nije odgovorio na selam te ovaj drugi hadis biva derogirajući a prvi je na stepenu derogiranog. (Prvi selam kako se prenosi u hadisu odnosno odgovor na njega je derogiran).

Rekao je imam Ahmed:

„Smatram da ne treba da mene neko selami dok sam u namazu a niti ja drugoga.“

No, ukoliko bi se desilo da čovjeka dok je u namazu neko poselami on će da odvrati taj selam IŠARETOM, ovo se prenosi od Sufjana od Džabira u Sunenu od Ibn Ebi Šejbe:

„Ja nisam nazivao selam čovjeku koji klanja, no ukoliko bi mi neko nazvao selam a ja sam u namazu ja bi mu odgovorio (išaretom)."

Ovo je ono na čemu je bio Ahmed, Malik i Šafija, rahimehumullahu i mnogi drugi od fakiha ovoga ummeta. Oni su na stavu da odgovor na selam biva išaretom ukoliko čovjek klanja također se ovo prenosi od Ibn Omera, Ibn Abbasa i Džabira, radijjallahu anhum.

Bilježi također Džabir potpunu zabranu odvraćanja na selam sa ispravnim senedom od Ibn Munzira u „Evsatu“ da je rekao:

„Ne odvraćaj na selam sve dok ne završiš svoj namaz.“[14]

A kod imam Malika u „Meveta“ se prenosi da je rekao Ibn Omer, radijjallahu anhu:

„Kada neko bude od vas pozdravljen (poselamljen)  dok klanja neka ne priča, i neka samo rukom odvrati (išaretom).“[15]

Imam Ebu Hanife, rahimehullahu, je zabranio općenito odvraćanje na selam tokom namaza bilo to govorom ili išaretom ruke sve dok ne izađe iz namaza, a to je stav Džabira, a rekao je Ibn Munzir preteći onome ko kaže da nije dozvoljeno općenito da se odvrati na selam, pa je rekao:

„Ovo je suprotan postupak hadisu Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.“

Kada je u pitanju ponavljanje za muezinom, većina islamski učenjaka je stava da to nije dozvoljeno, a manjina kaže da je dozvoljeno što je spomenuo i Ibn Tejjmije, rahimehullahu, u „El-Ihtijarat“ da će čovjek koji je u namazu ponavljati za muezinom i da to nema smetnje. Pa onaj ko kaže da je dozvoljeno, on dokazuje ove riječi hadisom koji je općenit:

„Pa recite isto što on kaže (muezin)...“[16]

Preče je da se ostavi sve ono što nije od namaza povodeći se riječima NJEGOV POČETAK JE TEKBIR (Et-Tahrim koji sve što je prije bilo dozvoljeno stavlja na stepen zabranjenog).