Potom će da donese tekbir pri odlasku na ruku' riječima: Allahu Ekber. Ruku' je rukn po riječima Allaha Uzvišenoga:

 “O vjernici, molitvu obavljajte i Gospodaru svome se klanjajte (činite ruku' i sedždu).“

Ruku' biva prije sedžde i na tome su složni svi islamski učenjaci i rečeno je: u šerijatu prije našega bilo je obrnuto a to su prenjeli neki od Mufesira (komentatora Kur'ana) iz riječi Allaha dželleša'nuhu:

 “O Merjema, budi poslušna svome Gospodaru i licem Na tle padaj i sa onima koji molitvu obavljaju i ti obavljaj! (Čini sedždu i ruku')."

No, u ovome dokazivanju ili stavu ima slabost.

I ovo je drugi tekbir u namazu i sam prelazak u namazu sa rukna jednog na drugi ili pak sa vadžiba na drugi vadžib ne biva osim sa izrazom ALLAHU EKBER, dok je iz ovoga propisa samo izdvojen povratak sa Ruku'a po konsenzusu islamski učenjaka i u njemu je popisano da se to čini Temhidom.

حكم التكبيرات عدا تكبيرة الإحرام

PROPIS OSTALI TEKBIRA MIMO POČETNOG TEKBIRA

Ovdje imamo nekoliko mes'ela od njih su:

• Ovaj tekbir da li je on Vadžib ili ne? Odnosno šta je propis svi tekbira nakon njega osim početnoga tekbira jer smo to prethodno spomenuli i pojasnili da oko toga nema razilaska kod islamski učenjaka.

Razišli su se islamski učenjaci oko propisa (Vudžuba) „prelazni“ tekbira:

Stav da su ti tekbir SUNNET je stav većine islamski učenjaka i to je ISPRAVNO, dok se prenosi od imama Ahmeda, rahimehumullahu, da je u jednom od dva rivajeta rekao da je ovaj tekbir vadžib oslanjajući se na riječi Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

أَخْبَرَنَا أَبُو زَكَرِيَّا بْنُ أَبِى إِسْحَاقَ الْمُزَكِّى حَدَّثَنَا أَبُو الْعَبَّاسِ : مُحَمَّدُ بْنُ يَعْقُوبَ أَخْبَرَنَا الرَّبِيعُ بْنُ سُلَيْمَانُ الْمَرَادِىُّ أَخْبَرَنَا الشَّافِعِىُّ أَخْبَرَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ الثَّقَفِىُّ عَنْ أَيُّوبَ عَنْ أَبِى قِلاَبَةَ حَدَّثَنَا أَبُو سُلَيْمَانَ : مَالِكُ بْنُ الْحُوَيْرِثِ رَضِىَ الله عَنْهُ قَالَ قَالَ لَنَا رَسُولُ الله -صلى الله عليه وسلم- : «صَلُّوا كَمَا رَأَيْتُمُونِى أُصَلِّى».

„Klanjajte kao što vidite mene da klanjam.“[1]

Dok je u drugom rivajetu od njega preneseno da je rekao da je taj propis samo za Faz namaze dok za dobrovoljni namaz nije to slučaj. No. Ispravno je da je to mustehab za Farz i za Nafile osim u jednom slučaju: a to u slučaju imama kada Me'mum ne zna prelazak imama na sljedeći dio namaza osim da kaže Tekbir, pa ono sve što ne može da dovede do ispunjena vadžiba (bez njega ne može da se uradi vadžib) i ono samo biva VADŽIB. Tako da je sunnet za imama kada klanja da podigne svoj glas kako bi oni koji ga prate mogli dobro da čuju tokom namaza.

Odgovor onima koji dokazuju općenitim hadisom:

„Klanjajte kao što vidite mene da klanjam.“

Biva na dva načina:

1. Osnova u postupcima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, jeste vudžub (vadžib) osim što se izdvoji iz konteksta datog dijela ili postupka, a od najjači dokaza ovoga tipa jesu:

• Nedostatak predaja koje bi potvrdile konstantnost tih postupaka
• I olakšanje onih koji su bili prisutni kada je objava spuštana a oni su ashab,i radijjallahu anhum, i oni nisu bili strogi po tom pitanju (pretjerivali)

2. Prenosi se od skupine ashaba i tabina da oni nisu učili sve tekbire tokom namaza i to putem seneda prenosioca koji su jasni ko dan, naprotiv to je bila praksa muslimana u većini zemalja.

Prenosi imam Buhari[2] rahimehullahu, od Mutarifa od Imran Ibn Husejna:

„Da je on klanjao sa Alijom radijjallahu anhu u Basri pa je rekao: Podsjetio nas je ovaj čovjek na namaz kako smo ga klanjali sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem.“ 

Pa je spomenuo da je on donosio tekbir svaki puta kada se je spustio i kada se je podigao.

Bilježi imam Muslim[3] od Jahje iBn Kesira od Ebu Seleme:

„Da je Ebu Hurejre imao običaj da donosi tekbir svaki puta kada je se spustio i podigao, pa samo rekli: O Ebu Hurejre, šta je ovaj tekbir? Pa je rekao: Ovo je namaz Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.“

Bilježi imam Buhari[4] od katade od Ikrime da je rekao:

„Klanjao sam iza šejha u Mekki pa je on tokom namaza donio dvadeset i dva tekbira pa sam rekao Ibn Abbasu: On je Ahmak! Pa mi je rekao: Majka te nemala (vid prekora a ne dova) to je sunnet Ebu Kasima, sallallahu alejhi ve sellem.“

Omer Ibn Hattab, Omer Ibn Abdu-l-Aziz, Kasim Ibn Muhammed, Salim Ibn Abdullah i Seid Ibn Džubejr nisu stalno učili sve tekbire!

Ovo upućuje da se tekbir ponekada ostavi (ostavljao kod prvi generacija) tako da su to zaboravili (zapostavili) mnogi a što opet upućuje da ti tekbiri nisu bili vadžib i da Selef to nije smatrao niti uzimao kao rukn ili vadžib.

Naprotiv ne učenje tekbira bilo je rasprostranjeno tako da su neki ljudi u gradovima radili potpuno po tome da se oni ne uče tokom prvi generacija, rekao je Isahk Ibn Mensur:

„Rekao sam Ahmedu: Koji su to tekbir oni izostavljali? Pa je rekao: Tekbir pri povratku sa ruku'a prije sedžde i onaj koji se čini kada čovjek hoće da učini drugu sedždu tokom svakog rekata.“

Dakle izgovor tekbira pri odlasku i povratku kod njih nije bila stalna praksa, niti je to bila njihova vanjština a niti su radili tokom namaza ne u Mekki niti Medini a niti u Basri. Ovo je sada praksa u svim zemljama u ovome našem vremenu, ono što ja znam. Danas je praksa postala da se ljudima zamjeri ukoliko bi to ostavili kao što se zamjerilo prvim generacijam (nekim od njih) kada su to činili pa čak i od neki učeni odnosno poznati. Ovo je ujedno dokaz da osporavanje neki ljudi odnosno praksa dotičnoga dijela naspram istine ne znači ništa, i obaveza na ljudima je da se okreću i idu za sunnetom a ne da oni to svojim nahođenjem smatraju i tako čine.

U ovoj mes'eli imama Malik, rahimehumullahu, je ostavio stanovnike Medine da rade shodno hadisu koji je ispravan i zabilježen.

3. Ovaj tekbir je propisan da se čini zbog obavjesti (obznane) pokreta imama shodno hadisu: „Kada imam donese tekbir i vi donesite...“ te stoga njega nije potreban onaj koji klanja sam, dok imama vide oni koji su s njim (kao onaj koji klanja sam sa imamom) al opet je izdvojeno i ostaje da se donosi tekbir prilikom spuštanja i podizanja (odlaska i povratka) za svakoga klanjača.

ISTINA da onaj koji stalno ostavlja sve tekbire je grešnik (onaj koji je pogrešio), njegov postupak nije hvale dostojan i ne priliči da to radi niti da ustraje na tome.

رفع اليدين للركوع

PODIZANJE RUKU TOKOM RUKU'A

Tokom ruku'a čovjek će da podigne ruke jer je to bila praksa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da podigao ruke spram ramena ili pak do resica ušiju dok u jednom rivajetu se prenosi do krajni dijelova uha, a također prenosi se[5] od Abdullah Ibn Omera da je on podigao ruke spram svojih grudi, odnosno mimo ovoga gore rečenoga, a to je sutvari Mevkuf na Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.

وقت رفع اليدين

VRIJEME PODIZANJA RUKU

Podizanje ruku je došlo u nekoliko stanja: prije tekbira, zajedno sa tekbirom i poslej tekbira. Ovo je došlo u hadisima od Abdullah Ibn Omera, od Vaila i od Malika, radijjallahu anhu. Podizanje ruku tokom ili u ovome dijelu je sunnet.

موضع رفع اليدين وأحكامه

MJESTA PODIZANJA I PROPIS PODIZANJA RUKU

Mjesta na kojima se podižu ruke a što je bila praksa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem su:

• Početni Tekbir (El-Ihram) i ovo je prvo podizanje
• Prilikom Ruku'a i ovo je drugo mjesto podizanja
• Podizanje prilikom povratka sa Ruku'a i ovo je treće ustvari podizanje
• Prilikom povratka sa drugoga rekata na treći odnosno prije stajanja na trećem rekatu, ovo je četvrto podizanje (neki su ovo četvrto podizanje osporili, al ispravno je da i ovo podizanje je Sahih, odnosno utemeljeno)[6]

Ova podizanja su sunnet, praksa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, a također i ashaba radijjallahu anhum, ne bilježi se niti od jednoga ashaba Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da nije podizao ruke tokom namaza općenito kao što to navodi imam Buhari u poglavlju „Podizanje ruku“[7]

Ostavljanje podizanja ruku ponekada je bolje jer prenosioc hadisa o podizanju je Abdullah Ibn Omer, a od njega je zabilježeno da nije podizao ruke osim pri Početnom Tekbiru, bilježi Ibn Ebi Šejbe[8] i Tahavi u dijelu „Šerh Menai El-Asar“[9] od Mudžahida da je rekao:

„Klanjao sam iza Ibn Omera, i on nije podizao ruke osim pri početnom tekbiru tokom namaza.“

Bilježi se od Esveda da je rekao:

„Vidio sam Omera Ibn Hattaba da je podigao ruke samo pri početnom tekbiru i više se nije tome vraćao.“

Bilježi imam Tahavi[10] a Sahihom ga ocjenio Bejheki.

Od Asima Ibn Kulejba od njegova oca se prenosi da je rekao:

„Alija, radijjallahu anhu, je dizao ruke pri početnom tekbiru tokom namaza, i nije to činio osim tokom toga tekbira.“ Bilježi imam Tahavi[11] i rekao je ova predaja je sahih.

Prenosi se Merfuan od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, – ova predaj nije Sahih, u hadisu od Muhammed Ibn Džabira od Hammad Ibn Ebu Sulejmana od Ibrahima od Alkame od Ibn Mesuda da je rekao:

„Klanjao sam sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, Ebu Bekrom i Omerom i nisu dizali ruke osim pri početku namaza.“[12][13]

Rekao je Ibn Mubarek, rahimehumullahu: „Ovaj hadis kod mene nije ispravan (vjerodostojan)“, dok je rekao Ebu Hatim: „Ovaj hadis je greška.“ Rekao je Ahmed Ibn Hanbel i njegov šejh Jahja Ibn Adem: „Ovaj hadis je Daif (slab)“, prenosi Buhari od njih i podržao ih je u tome. Rekao je Ebu Davud: „Ovaj hadis nije Sahih“ i reko je Darekutni: „Nije vjerodostojan.“

I ovo je najjača predaja onima koji zabranjuju da se dižu ruke osim pri početnom tekbiru na ovome stavu su bili i temeljili svoje dokaze hanefije i Es-Sevri.

رفع اليدين في السجود

PODIZANJE RUKU PRILIKOM SEDŽDE

Podizanje ruku prilikom odlaska na sedždu i pri povratku sa sedžde nije praksa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je imam Buhari, rahimehullahu. u poglavlju „O podizanju ruku“:

„Ne podižu se ruke tokom namaza nikako dok čovjek sjedi.“

Prenose se hadisu od Malika Ibn Huvejrisa, Enes Ibn Malika i Vaila Ibn Hudžra – no, oni nisu ispravni i ništa od ovoga spomenutog u ovom poglavlju nije ispravno.

Hadis od Malika Ibn Huvejrisa nije ispravan u njemu se izdvojio od ostali prenosioca Ibn Ebi Adijj od Šu'be i Seid Ibn Urve od Katade od nasr Ibn Asima od Malika Ibn Huvjerisa.

Također ovaj hadis prenosi skupina od Seida Ibn Ebi Urve od Katade i ne spominju podizanje ruku tokom sedžde.

Kada je u pitanju hadis od Enesa, ispravno je da je on Mevkuf, i takvim ga ocjenio Darekutni i u ovome hadisu je se izdvojio Abdu-l-Vehab Es-Sekafi.

Dok hadis od Vaila Ibn Hudžra, rahimehumullahu, kojeg prenosi Ešas Ibn Sevar a on nije pouzdan (on je daif) od Abdu-l-Džebara od njegova oca.

Dok je zabranio Ibn Omer, radijjallahu anhu, kao što se to bilježi u dvijema vjerodostojnim zbirkama da se dižu ruke između dvije sedžde.

Na osnovu ovoga ne prenosi se ništa odnosno nije ispravno da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, to činio, na ovo je ukazao i Ibn Kajjim da se to ne čini odnosno da nije ispravno.[14]

No, ovo se prenosi od neki ashaba da su činili kao što je to Ibn Omer, radijjallahu anhu, da je on dizao ruke kada bi činio sedždu, a to je spomenuo Ibn Hazm u dijelu „Mehala“[15] od Ubejdullah Ibn Amra od Nafie od Ibn Omera: Da je on dizao ruke kada bi stupio u namaz, te kada bi učinio ruku' i kada kaže: Semi-a-Allahu limen hamidehu te kada bi učunio sedždu između rekata dižući ih do ruku.

صفة الركوع

NAČIN ČINJENJA RUKU'A

Nakon toga će da ide na ruku', a od sunneta je da odlazak me'muma ide na ruku' nakon imama. Zato je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Pa kada on učini ruku' i vi učinite (imam)...“ a ovo je došlo u takvom kontekstu da je poredano ko koga slijedi odnosno redosljed činjenja ruku'a. Ta prednost imama može da bude potpuna (tako što će on da potpuno ode na ruku a potom me'mum) ili pak nepotpuna (da imam bude ispred me'muna u činjenju ruku'a) pa stupi u ruku kada imam već je stupio.

Sunnet je da tokom ruku'a leđa budu prava kao što je to činio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u hadisu od Ebu Humejda Es-Sadija koji je Merfu': „Da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, poravnao (ravnim učinio) svoja leđa.“[16] Dakle učinio je svoja leđa prava bez savijanja.

A kada je u pitanju glava Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, Allahov Poslanik bi držao glavu ravno bez da bi je savijao ka dolje a niti podizao prema gore a niti bi je zakretao u neku od strana nego između toga.[17][18]

Najmanji vid ruku'a je da se čovjek nagne malo prema naprijed odnosno da njegove šake budu blizu podkoljenica ili nešto blizu toga i to mu je ustvari ispravan ruku a sedžda mora da bude „dublja“od toga. Od sunneta je da svoje ruke stavi i čvrsto uhvati koljena s tim da prsti budu rašireni jedan od drugoga.

Vadžib je da bude smiren tokom činjenja ruku'a iz istoga razloga Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je naredio čovjeku koji nije bio smiren tokom namaza da ponovi taj namaz, spomenuta osoba nije bila smirena na ruku'u i sedždi odnosno nije ih upotpunjavala. A ko to ne čini on ustvari ne ispuni stvari koje su vadžib tokom namaza i njegov namaz biva neispravan (pokvaren), bilježi Muhammed Ibn nasr Mervezi[19] u hadisu od A'meša od Zejda Ibn Vehba: Da je Huzejfe Ibn Jeman, radijjallahu anhu, vidio čovjeka koji nije smiren (ne upotpunjuje) na ruku'u i sedždi pa mu je rekao: „Od kada ti tako klanjaš namaze? Pa mu je odgovorio: Od svoje četrdesete godine (ili već četrdeset godina) pa mu je rekao Huzejfe: Ti već četrdeset godina nisi klanjao (nije ti ispravno) i kada bi umoro na tome, ta umro bi na nečemu mimo onoga na čemu je bio Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem.“

Naredba Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, čovjeku da ponovi namaz (jer nije upotpunjavao, bio smiren na namazima) ustvari znači da je RUKU'U VADŽIB, i onaj ko ne bude smiren tokom ruku'a njegov namaz je POKVAREN (NEISPRAVAN).

تطويل الركوع

ODUŽIVANJE TOKOM RUKU'U

Od sunneta je da dužina ruku'a bude kao i dužina kijama (stajanja) osim da to ne prestavlja poteškoću za ljude, i ovo je od sunneta koji su mnogi zaboravili ili pak ostavili u potpunosti. Ovdje se postavlja pitanje šta je preče da se čini: da li da se ostavi dugo učenje tokom kijama (stajanja) kako bi se moglo izvesti da bude ruku'u i kijam iste dužine ili pak da se kijam ostavi iste dužine odnosno da bude dug kao što je to sunnet, a da se dužina ruku'a skrati u korist ljudi? Kažemo: ono što je jasnije jeste da se kijam ostavi kako i jeste da bude po sunnetu dug, a da se olakša tokom ruku'a – ovo je ono što je preče i jasnije po sunnetu.

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi znao da klanja namaz sa dugim Kur'anskim surama a i ruku bi mu bio približan tome.

الأذكار الواردة في الركوع والسجود وحكمها

ZIKROVI PROPISANI TOKOM RUKU'A I SEDŽDE KAO I PROPIS TOGA

Nije dozvoljeno da se uči Kur'an tokom ruku'a, to je Allahov, Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, zabranio, osim ukoliko bi čovjek citirao ili učio neke dove koje su spomenute u Kur'anu ili pak tesbih iz Kur'ana. Sam Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi uzimao neke dove ili tesbih iz Kur'ana pa bi učio: 34."Subhaneke-l-Lahumme vebi ha-mdike kao što se prenosi od njega alejhi selam.[20]

Od sunneta za klanjača je da kaže tokom ruku'a: "Subhane Rabije-l-azim" tri puta i to je najmanji vid govora te tokom sedžde: "Subhane Rabbije-l-e'ala" također tri puta koji je najmanji vid govora, pa ukoliko bi to izgovorio i deset puta pa to je lijepo. Bilježi Ebu Davud[21] u hadisu od Enesa da je rekao: „Nisam klanjao namaz sličniji namazu Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, osim namaza za  ovim momkom, znači Omera Ibn Abdu-l-Aziza. I rekao je: Pa smo tokom ruku'a izgovorili dest tesbiha.“

Ovaj zikr tokom ruku'a i sedžde je propisan i ima mjesto svoje u sunnetu, stava da je to sunnet bili su: Ebu Hanife, Šafija i Malik pa ukoliko bi neko izostavio ovo ne bi bio grešan i namaz mu je ispravan (svejedno da li to ostavio iz zaborava ili namjerno), naprotiv imam Malik u predaji od Ibn Kasima je stava da nema uopšte dove nikakve tokom ruku'a i sedžde, te se prenosi od njega da je ponavljanje tih dova pokuđeno. Odnosno njegov cilj a Allah najbolje zna jeste da je pokuđeno da se izgovara više puta: "Subhane Rabije-l-azim" i "Subhane Rabbije-l-e'ala" i to iz razloga da ljudi ne bi pomislili da je to vadžib samo po sebi.

Rekao je Ahmed i Isahk: ove dove su VADŽIB, pa ukoliko bi ih čovjek ostavio namjerno to bi mu pokvarilo namaz pa ukoliko bi zaboravio ne bi mu pokvarilo namaz.

Ono što je čudno jeste daje El-Keramani prenio konsenzus islamski učenjaka da to nije VADŽIB i ovo je NEISPRAVNO.

PRAVILO: Ono što je ibadet samo po sebi nije neophodno da bude neki dodatni rukn (recimo riječima) kao što je to ruku'u i sedžda, a ono što nije ibadet samo po sebi ono zahtjeba neki vid rukn da ga pojača kao što je kijam ili kuud, tako da je na ijamu Fatiha ta koja je rukn dok na kuudu (sijedenju) tešehud.

Da se određuje tačan zikr tokom ruku'a i sedžde to je došlo u sunnetu, bilježi Ebu Davud, Nesai i Ibn Madže od Musa Ibn Ejjuba El-Gafakija od njgove majke Ijas Ibn Amir El-Gafakij od Ukbe Ibn Amira El-Džehenija, radijjallahu anhu, da je rekao: Kada je spušten (objavljen) ajet:

 “Zato hvali Gospodara svoga Veličanstvenog!”

Rekao je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „To činite tokom ruku'a.“ a kada je objavljen ajet:

 “Hvali ime Gospodara svoga Svevišnjeg.”

Rekao nam je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: “To činite tokom sedžde.“[22]

Od dokaza koji upućuju na Vudžub tesbiha tokom namaza su: Allah dželleša'nuhu je namaz nazvao tesbihom u riječima:

 “Zato otrpi njihove riječi i obavljaj molitvu, hvaleći Gospodara svoga, prije izlaska Sunca i prije zalaska njegova, i obavljaj je u noćnim časovima, i na krajevima Dana, - da bi bio zadovoljan.”

 I ovo je naredba za pet dnevni namaza jer vrijeme može da bude prije ili poslje zalaska sunca. Noć i dan su unutar ove granice spomenute, rekao je Ibn Abbas, radijjallahu anhu: „To se odnosi na propisane (farz) namaze.“ 

Također nazvan je kijamom u riječima:

 „Probdij noć, osim malog dijela.“

Dok je Kijam od stvarni dijelova namaza, te je također to nazvano sedždom na mnogo mjesta u Kur'anu:

 “Zato veličaj Gospodara svoga i hvali Ga, i sedždu obavljaj.”

I nije ovdje cilj sedžda sama po sebi nego je namaz općenito, što znači budi od onih koji klanjaju. A također Allah je namaz nazvao ruku'om kao što je to u riječima Uzvišenoga:

 “I zajedno sa onima koji molitvu obavljaju i vi obavljajte!”

I namaz je nazvan Kur'anom kao u riječima:

 “Obavljaj molitvu u zoru, jer molitvi u zoru mnogi prisustvuju.”

Tako da je Kijam, Sedžda, Ruku' i Kiraet ruknovi ili fardovi namaza. Pa tako kad anešto bude prozvano po nekoj radnji u njemu to je ustvari dokaz da je taj postupak Vadžib u tome dijelu ili nešto neophodno za to dijelo (cijelinu). Pa kada ima i nađe se namaz automatski svi ovi dijelovi su prisutni u tome namazu a nije tako ukoliko gledamo obrnuto ovaj propis. Ponekada se insan kao cijeli naziva glavom i ako se misli i cilja čovjek kao insan ili njegovo biće.

Kada kažemo da je dozvoljen namaz bez tesbiha, onda naredba za tesbih u ajetu:

 “Hvaleći Gospodara svoga, prije izlaska Sunca i prije zalaska njegova.”

Ne odgovara da bude naredba za obavljanje namaza ne bude riječ u kontekstu koja upućuje na to značenje niti da se može iz toga to da razumije i ovo nije samo za tesbih nego i za kijam i kiraet'.

Allah je učinio najboljim govorom tokom namaza kao što se to bilježi u dvijema zbirkama vjerodostojni hadisa merfuan od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا وَكِيعٌ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ عَنْ سَلَمَةَ بْنِ كُهَيْلٍ عَنْ هِلَالِ بْنِ يِسَافٍ عَنْ سَمُرَةَ قَالَ قَالَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: أَفْضَلُ الْكَلَامِ بَعْدَ الْقُرْآنِ أَرْبَعٌ وَهِيَ مِنْ الْقُرْآنِ لَا يَضُرُّكَ بِأَيِّهِنَّ بَدَأْتَ سُبْحَانَ الله وَالْحَمْدُ لِلَّهِ وَلَا إِلَهَ إِلَّا الله وَالله أَكْبَرُ.

„Najbolji govor nakon Kur'ana je četvero, a ono je također od Kur'ana, ne smeta (ne šteti ti) bilo kojom da počneš: SubhanAllah, Velhamdulillah, Vela ilahe illallah, Vallahu Ekber.“[23]

Tako da se tokom Kijama uči Tahmid, tokom Ruku'a Tesbih, prelazak između ruknova ili vadžiba je Tekbir, te tokom Kuuda i Tešehuda uči se Tevhid – tako da sve četri stvari se nalaze i uče tokom namaza.

Od sunneta je da se veliča Gospodar tokom ruku'a i sedžde i uopćeno da se poveća broj dova tokom sedžde. Ono što je ispravno a prenosi se od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, od dova i zikrova je:

سُبْحَانَكَ اللَّهُمَّ رَبَّنَا وَبِحَمْدِكَ اللَّهُمَّ اغْفِرْ لِي

"Subhaneke-l-Lahumme, Rabbena, vebi ha-mdike-l-Lahumme-gfir li"[24]

- Neka si slavljen, Allahu moj - Gospodaru naš, i radi Tvoje hvaljenosti oprosti mi.

سُبُّوحٌ قُدُّوسٌ رَبُّ الْمَلاَئِكَةِ وَالرُّوحِ

"Subbuhun, Kuddusun, Rabbu-l-mela'iketi ve- r-Ruhi“[25]

- Slavljeni, Sveti, Gospodar meleka i Ruha.

سُبْحَانَ ذِي الْجَبَرُوتِ وَالْمَلَكُوتِ وَالْكِبْرِيَاءِ وَالْعَظَمَةِ

"Subhane zi-l-Džeberuti ve-l-Melekuti, ve- l-Kibrija‘i ve-l-Azameti"[26]

- Neka si slavljen, Ti, Koji posjeduješ silu, vlast, veličinu i uzvišenost.

سُبْحَانَ رَبِّي الْعَظِيمِ

"Subhane Rabije-l-azim"

- Neka si slavljen, Gospodaru moj Veliki.

Dok bi tokom sedžde učio sljedeću dovu:

سُبْحَانَ رَبِّىَ الأَعْلَى

"Subhane Rabbije-l-e'ala"

- Neka Si slavljen, moj najviši Gospodaru![27]

Tokom rukua bi također učio:

اللَّهُمَّ لَكَ رَكَعْتُ وَبِكَ آمَنْتُ ، وَلَكَ أَسْلَمْتُ خَشَعَ لَكَ سَمْعِي وَبَصَرِي ، وَمُخِّي ، وَعِظَامِي ، وَعَصَبِي

"Allahumme leke reka’tu ve bike amentu, ve leke eslemtu. Hašea leke Semi ve Besari ve Muhi ve Izami ve Asebi."

- Allahu moj, Tebi ruku- činim i Tebe vjerujem, od Tebe se boje moj sluh, vid, mozak, moje tijelo i moje biće!

Dok bi tokom sedžde učio:

اللَّهُمَّ لَكَ سَجَدْتُ وَبِكَ آمَنْتُ وَلَكَ أَسْلَمْتُ سَجَدَ وَجْهِي لِلَّذِي خَلَقَهُ فَصَوَّرَهُ فَأَحْسَنَ صُوَرَهُ فَشَقَّ سَمْعَهُ وَبَصَرَهُ فَتَبَارَكَ الله أَحْسَنُ الْخَالِقِينَ

"Allahumme leke sedžedtu ve bike amentu, ve leke eslemtu. Sedžede vedžhi li-l-lezi halekahu ve savverehu ve šekka sem‘ahu ve besarehu. Tebare-ke-l-Lahu ahsenu-l-halikine"[28]

- Allahu moj, Tebi sedždu činim i Tebe vjerujem; Tebi sam se potpuno predao. Lice moje na sedždu pada Onome Koji ga stvori i uobliči, te Koji je, na njemu, osjetila za sluh i vid otvorio: Blagodaran je Allah, najljepši Stvaratelj.

Od sunneta je da se veliča Gospodar riječima koje su prenesene od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, bez da se čovjek veže za jedan poseban izraz odnosno dovu.

Riječi Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

سُبْحَانَكَ اللَّهُمَّ رَبَّنَا وَبِحَمْدِكَ اللَّهُمَّ اغْفِرْ لِي

"Subhaneke-l-Lahumme, Rabbena, vebi ha-mdike-l-Lahumme-gfir li"[29]

- Neka si slavljen, Allahu moj - Gospodaru naš, i radi Tvoje hvaljenosti oprosti mi!

Upućuje da je ruku' mjesto gdje se upućuju dove i da čovjek treba da dovi onim što je njemu lahko veličajući svoga Gospodara i ovo nije oprečno hadisu: „Na ruku'u veličajte svoga Gospodara“ jer je ovaj zikr dodatak na ono što je učio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, i vrši se spoj između ove dvije predaje odnosno u riječima: „Gospodaru moj oprosti mi“ a povodeći se za riječima Allaha dželeša'nuhu:

„Ti veličaj Gospodara svoga hvaleći Ga i moli Ga da ti oprosti.“

Priprema i Obrada www.tewhid.ucoz.net

Autor: Abdulaziz b. Merzuk et-Tarifi 

STUDIO-TEWHID-
facebook.com/studio.tewhid